 
 INTERVIJU ZA MAGAZIN "SVET PIĆA" ::. |
 
|
Vlada Slavnić peče rakiju kao niko,a svaku flašu ukrašava ..Jedva čekam kraj leta i jesen, da ponovo pečem rakiju - meni su ti dani najlepši u godini. Kad vatru zapalim ispod kazana, bude daje ne gasim sedam dana i noći - priča nam Novosađanin Vlada Slavnić o tom svom zadovoljstvu u zavičajnom Vrdniku, gde su njegovi preci ziveli od davnina, a rakiju pekli od kako se pamti. - Pre desetak godina, otkako sam pećem rakiju, pomogao mi je "zanat" od dede Lazara, a neuporedivo je bilo ono, dragoceno, što sam naučio iz tehnologije na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Najpre ovo: bez prvoklasnog voća i grožđa, ne može biti prvoklasne rakije. Zato ne rizikujem: kupujem viljamovku,jabuke i grožđe samo od pouzdanih plantaža na Fruskoj gori, a kajsije i dunju u Mačvi. Plati se više, ali se više i dobije.  Slavnic je usavršio svoj, godinama proveravani, protokol pečenja sedam rakija: šljivovica, lozovača, viljamovka, kajsijevača, dunja, kalvados i kastrum. Izvanredne i ukusom i aromom, u flašama sa originalnom etiketom, cenjene su kao retkost. Zabeležili smo, samo fragmentarno, kako one nastaju u Vrdniku. Slavnić kupuje do pet tona viljamovke. Iz gajbi bira potpuno zrele, kad budu žute kao pšenična slama,i stavlja ih u bure od 200 litara. To ponovi tokom dve sledeće nedelje, a kruške ređa u dva nova bureta. U njm sipa vinski kvasac, koji sam priprema, a posle zavrsenog vrenja - pali vatru ispod kazana. Kaže: uverio se da su za rakiju najbolje cepanice od lipe i bukve. Lipa nema snagu da kazan kipi, ali ima širok plamen - on ne greje samo dno, nego i strane kazana. Viljamovku peče do 25 stepeni, a tu meku rakiju prepece do 55. |
|
Oba puta izdvaja po jedan procenat prvenca. Rakiju čuva u balonima. Mesec-dva pre točenja u flaše, u balon sipa destilovanu vodu da jačinu svede na 48 do 50 stepeni, koliko imaju i druge njegove rakije. Ovakvim postupcima, sporijim i skupljim pa se izbegavaju, postiže ono što njegovu viljamovku čini plemenitom: najfiniju aromu, pitkost, svežinu. Slavnić se ponosi svojim kalvadosom -bolji poznavaoci kažu da kod nas nema lepšeg. Nastaje od četiri sorte jabuka: jonatan, jona gold, zlatni delises i greni sniit. Do litre kalvadosa, prođe pet godina! Jabuke samelje, a njihov sok-jabukovo vino koje curi iz prese, pece do jacine od 25 stepeni. U prepeku, u kazan dodaje vec fermentisani greni smit, ranije isecen u kriške. Kalvados toči u novo hrastovo bure od 200 litara. A vec u martu, bure iznese u dvorište i ono tu ostaje na suncu sve do oktobra. To se ponavlja svakog leta tokom narednih pet godina, koliko traje sazrevanje kalvadosa. Suncana leta učine čudo u buretu: kalvados dobije očaravajuci ukus, boju i miris, onu pitkost i svežinu koju je voleo Hemingvej. Neobicno je: bure za kalvados, Slavnić koristi samo jedanput - tada, dok je kalvados u njemu. Kad ga pretoči u flaše, to bure, iako novo, rasturi i mirisne duge lepe boje - loži pod kazan! Kaže nam: za pet godina, kalvados je iz hrastovine izvukao sve što mu je trebalo, to bure je iscrpljeno, više nema one blagodeti potrebne novom, mladom, kalvadosu. Zato, za narednu jesen, kod pinterea poruči novo bure. 
Slavnić ne čuva ni bure od kastruma, kako je nazvao, po vrdnickoj tvrdavi-kuli, svoj prepečeni samotok, ravan najboljem konjaku.
Od 3.500 kilograma rizlinga italijanskog i župljanke na kvecu, za dva sata iscuri oko 1.200 litara samotoka.
Peče ga do 25 stepeni, pa prepeče do 60. Oko 150 litara kastruma čuva u hrastovom buretu četiri-pet godina,
a svako leto iznosi ga u dvorište na sunce.
Slavnić uživa uz voce, grožđe, kazan, burad. Stara ljubav, iz rane mladosti, ne popušta. I nista mu nije teško u pecari i podrumu. Bili smo svedoci: posle bombardovanja mostova u Novom Sadu, prelazio je Dunav čamcem i pešacio preko Fruške gore do Vrdnika! Morao je da burad punu kalvadosa i kastruma iznese na sunčanje. Etikete svojih rakija retke lepote, pa im i stručni ljudi daju komptimente, Slavnić ispisuje svojom rukom. One su neobicne, odmah privlacne. - Svaku etiketu crtam na flaši. Bojama za staklo i konturnim, rukom ispisujem deklaraciju - naziv rakije, jačinu, broj flaše, a na kraju se potpišem. Kad rakiju natočim u flašu, stavljam plutani zatvarač, a njega pečatim pčelinjim voskom. Slavniceve rakije najviše traže oni koji su ih vec pili, mahom ljudi iz uglednih firmi, za goste i poklone, pojedinci koji ne žale da plate više. Stigle su i do Italije, Francuske, Engleske, Nemacke, Kanade, SAD. Na etiketama je i reč - ekskluzivno. Rakije Vlade Slavnića zaista i jesu takve: jedinstvene, kako i prilići zanesenjaku pored kazana i bureta. Intervjuisao: (Lj.V.)
|